Амерички ратни брод „Ју-Ес-Ес Индијанаполис“ достављао је кључне делове потребне за атомску бомбу у морнаричку базу на пацифичком острву Тинијан, а планирано је било да 6. августа 1945. тим оружјем нападну Хирошиму.

Међутим, 28. јула „Индијанаполис“ је испловио из Гвама без пратње и требало је да се сретне с бојним бродом „Ајдахо“ у заливу Лејт, а заједно да припреме инвазију на Јапан. Следећи дан је био миран, али после поноћи, „Индијанаполис“ је изненада напала и потопила јапанска подморница, лансирајући торпедо и запаливши бродски резервоар од 13.000 литара горива за авионе.

Још један торпедо погодио је средину брода, изазивавши ланчану реакцију експлозија и брод је потонуо за само 12 минута. Од 1.196 људи на броду, само 900 их је преживело ударе и доспело у воду, а потонуће брода био је тек почетак најгоре ноћне море.

Кад је сунце изашло 30. јула, преживели су га дочекали плутајући по океану. Прслуци за спасавање су били реткост, а преживели су тражили оне мртве како би их скинули с њихових тела. Да би створили привид неког реда, преживели су почели да формирају групе, а неке су имале и више од 300 људи, у отвореним водама, чекајући спас.

Врло брзо, изложени су нападима немилосрдних морских предатора, без икакве заштите. Морске псе су привукли звуци експлозије, потонуће брода и трагови крви повређених.

Прве ноћи, ајкуле су се фокусирале на плутајуће мртваце, но панични покрети преживелих и лупање по води којим су их хтели отерати привукли су их још више. Како су се ајкуле усмериле према живима, посебно рањенима, морнари су покушали направити тзв. карантин људи с отвореним ранама.

Чим би неко умро, одгурнули би његово тело далеко, у нади да ће добити мало предаха. Бројни преживели су били паралисани од страха, па нису могли ни да једу ни да пију остатке хране сакупљене с потонулог брода.

Једна је група направила кобну грешку — отворили су конзерву меса и ајкуле су почеле да пристижу. Остали су тада побацали све месо које су имали. У ноћи су се чули урлици, а призор човека који би само зајецао пре него би га морски пас повукао испод површине, сцена је коју нико од преживелих није могао заборавити.

Морнаричка обавештајна служба пресрела је поруку из јапанске подморнице која је торпедовала „Индијанаполис“, али су је занемарили сматрајући то триком који би привукао америчке бродове.

У међувремену, напуштени људи су схватили да им је најбоља шанса за преживљавање да остану у великим групама, у самом центру. Они на маргинама били су најизложенији морским псима. Како су дани пролазили, велики број људи подлегао је глади, врућини и халуцинацијама изазваним морском водом. Они који су пили воду доживљавали су нападе лудила, пена им је излазила на уста, викали су на морске псе, јецали, запомагали и били нападнути.

Будући да су постајали велика претња другима као и мамац ајкулама, често су их сами потапали и тако им прекраћивали муке спасавајући и властите животе.

У 11 сати ујутро њиховог четвртог дана у води, амерички је авион уочио преживеле и позвао помоћ. После неколико сати стигао је други авион којим је управљао поручник Адријан Маркс. Видевши уживо нападе морских паса, оглушио се о јасно наређење и слетео како би помогао рањенима.

Такође, током Другог светског рата пароброд „Нова Шкотска“, који је превозио око 1.000 људи недалеко од Јужне Африке и кога је потопила немачка подморница, искусио је сличну судбину као „Индијанаполис“, али је жртава, у том случају, било нешто мање.

Sputnik