DANAS BI KROJILI SVETSKU POLITIKU: Koliko je Srbija bila blizu da napravi ATOMSKU BOMBU!? Njena proizvodnja je bila najvažniji zadatak naučnika

Tito je o atomskoj bombi sanjao od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti, a njenoj zavodljivosti nisu odoleli ni Titovi naslednici na čelu Jugoslavije, ali ni Slobodan MIlošević...

San o posedovanju atomske bombe na ovim prostorima traje od njene prve upotrebe u Japanu, 6. avgusta 1945, do dana današnjeg. Prema dokumentima koji su postali dostupni istoričarima, „bombu nad bombama“ od vojne industrije tražili su Tito, zatim njegovi naslednici - članovi Predsedništva SFRJ, pa Slobodan Milošević... Razlog je jednostavan: ona je karta koja sigurno dobija u svim političkim pregovorima.

Momentalno razaranje Hirošime i Nagasakija kad je Drugi svetski rat praktično bio završen, a Japan već bačen na kolena, zgrozilo je i uplašilo svet, ali i oduševilo sve vojne komandante. Novo oružje, atomska bomba, predstavljalo je ostvarenje svih njihovih snova: nema više danonoćnog zasipanja topovskim granatama ili bombardovanja iz vazduha, dovoljan je jedan let - i bum, svi neprijatelji su mrtvi.

U to vreme nije bilo ozbiljnijeg generalštaba koji nije formirao odeljenje za nuklearno oružje, a komunistička Jugoslavija jeste bila mlada, ali nikako i neozbiljna država. Tito je u Sovjetski Savez odmah poslao Pavla Savića, prvoborca, poverljivog čoveka koji je tokom rata bio zadužen za šifrovanje poruka Vrhovnog štaba i jednog od najvećih stručnjaka za nuklearnu fiziku onog doba. Samo je izbijanje rata sprečilo Irenu Žolio-Kiri i njega da dobiju Nobelovu nagradu!

Za odbranu od Staljina

Dr Dragomir Bondžić, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, prvi je istoričar koji je istražio arhivsku građu o posleratnoj nuklearnoj politici Jugoslavije. U radu na knjizi „Između ambicija i iluzija. Nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990“ koristio je, između ostalog, i arhiv Savezne komisije za nuklearnu energiju, kojom je predsedavao Aleksandar Ranković, u kojem se čuva i dosta tajnih dokumenata iz drugih državnih organa. Za period sedamdesetih i osamdesetih godina najviše se oslanjao na dokumentaciju Predsedništva SFRJ.

Prvi put je u Jugoslaviji pokušana izgradnja atomske bombe samo nekoliko meseci nakon osnivanja Instituta za nuklearna istraživanja u Vinči 1948. godine, zaključio je dr Bondžić. Institut je osnovan u januaru te godine, kada se Pavle Savić vratio iz SSSR i postao njegov prvi direktor, a već početkom leta Staljin je politički napao Tita i njegove saradnike i rasporedio svoje jedinice duž mađarske, rumunske i bugarske granice. Zato su Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Edvard Kardelj od Instituta u Vinči zatražili da im napravi atomsku bombu kako bi Jugoslavija imala oružje kojim bi se suprotstavila Sovjetskom Savezu.

Samo SAD i SSSR u to vreme bili su ovladali nuklearnom tehnologijom, ali se od istraživanja u Vinči nije odustajalo... Dr Bondžić smatra da naučnici nisu direktno priznavali da je to preveliki zalogaj za njih, jer su dobijali ogromna finansijska sredstva, koja su oni koristili za razvoj mirnodopskih naučnih istraživanja. Osim toga, politički pritisci bili su veoma jaki, pa je tako Kardelj na jednom od tajnih sastanaka 1950. godine Stevanu Dedijeru, novopostavljenom direktoru „Vinče“, rekao: „Moramo napraviti atomsku bombu makar gladovali i makar nas koštala polovinu budžeta.“ Pavle Savić prvi put je tek u maju 1953. jugoslovenskom državnom vrhu saopštio da atomske bombe neće biti.

Uranijumska groznica

Ali, jugoslovenski rukovodioci nisu hteli tek tako da odustanu od svog sna. Godine 1955. osnovana je Savezna komisija za nuklearna istraživanja sa Aleksandrom Rankovićem na čelu. Ovo telo činili su vrlo ugledni članovi: Pavle Savić i hrvatski fizičar Ivan Supek, predsednik vlade BiH Avdo Humo i ministar odbrane Ivan Gošnjak, a zadatak mu je bio da kontroliše rad niza instituta koji su se, među ostalim, bavili izučavanjem atomske energije, u prvom redu beogradske „Vinče“ i zagrebačkog „Ruđera Boškovića“. Iškolovane su kod nas i u inostranstvu stotine stručnjaka koji su uključeni u projekat ovladavanja tehnologijom za proizvodnju nuklearne energije.

Dr Dragomir Bondžić našao je nekoliko elaborata naučnika i vojnih lica iz tog perioda u kojima su detaljno razrađivane mogućnosti pravljenja nuklearnog oružja. Prvi zadatak bio je nalaženje sirovina, rude uranijuma. U Jugoslaviji je otpočela prava uranijumska groznica.

Aleksandar Radić, vojni analitičar, kaže da je država 1959. od Italije kupila helikoptere i opremila ih detektorima iz SAD, SSSR i Francuske. Oni su u niskom letu, na svega pedeset metara visine, nadletali tlo, a potraga je bila toliko intenzivna da je počinjala u četiri izjutra, pa se letelo do kasno po podne. Dešavalo se da helikopteri imaju udes, pa su odmah kupovani novi! Ukupno ih je bilo sedam... Uran je tražen u Makedoniji, Srbiji, Zagorju, Bosni, Sloveniji, ali je konačno izabrana Kalna.

U Kalni je bilo šta je bilo, sve je zamrlo posle Rankovićevog političkog pada u leto 1966, a Savezna komisija za nuklearna istraživanja i zvanično je raspuštena 1971.

Amerikanci su znali

CIA JE VEROVALA U NAS

Agenti CIA su u svom izveštaju 1958. zaključili da Jugoslavija nema kapacitet za proizvodnju atomskog oružja, ustanovio je Filip Kovačević, gostujući predavač na Univerzitetu u San Francisku, koji istražuje rad obaveštajnih službi. On se u februaru 2016. obratio CIA sa zahtevom za dokumenta vezana za jugoslovenski atomski program, pa je tako dobio pomenuti izveštaj, ali i onaj iz 1975.

- Tajna naučna studija CIA iz decembra 1975. zaključuje da Jugoslavija poseduje dovoljno kapaciteta (čak i zalihe uranijuma iz sopstvenih izvora, tj. rudnika u Sloveniji i Makedoniji, da napravi atomsku bombu do 1980. godine!

Jugoslavija je bila nesvrstana zemlja, što znači da je sarađivala i sa Istočnim i sa Zapadnim blokom, ali i da su i jedan i dugi blok mogli da je napadnu. Poslednji put Tito je pokušao da se domogne atomske bombe 1974, ispravno verujući da bi ona bila garant sigurnosti državi koju je vodio.

Šansu je video u prijateljstvu sa Indijom, koja je tada upravo bila izvela prvu nuklearnu probu.

Dr Bondžić je našao zapisnike sa sastanka na kojem Tito pozvanim naučnicima i visokim oficirima direktno nalaže da se ispitaju mogućnosti da se ovlada nuklearnom tehnologijom u vojne svrhe. Očekivao je direktnu pomoć Indije u tome, ali ona nikad nije stigla... Drugi razlog za neuspeh bila je razjedinjenost države. Ustavom koji je baš te godine stupio na snagu republike su postale države za sebe, a zajednička odbrana ni tada im nije bila mnogo važna...

I posle Tita - bomba

Boško Matić, predsednik Akademije nauka i umetnosti BiH, inače dugogodišnji rukovodilac u „Energoinvestu“ i izvesno vreme generalni direktor ovog giganta, u martu 2016. saopštio je da je osamdesetih godina u ovoj firmi rađeno na projektu jugoslovenske bombe.

- Kad je počeo nuklearni program u „Energoinvestu“, nisam u to bio upućen. Saznao sam to na čudan način, kad sam se 1985. vratio u „Energoinvest“ nakon što sam četiri godine bio rektor Univerziteta u Sarajevu. Postavili su me tada za potpredsednika za istraživanje i razvoj - ispričao je novinarima.

„Energoinvest“ je tada imao 11 istraživačkih centara, od kojih je šest bilo, prema ondašnjoj kvalifikaciji, na nivou instituta. Matić je obišao svaki od instituta, ali u jedan deo zgrade ITEN, Instituta za termotehniku i nuklearnu tehniku, nisu ga pustili. Rekli su mu da se tu radi projekt koji bez specijalne dozvole niko ne može da vidi. Kasnije je shvatio da je tadašnji najveći jugoslovenski izvoznik „Energoinvest“ bio maska za tajni nuklearni pogon.

Ni ovaj pokušaj, međutim, nije bio uspešan. Republike koje su već planirale izlazak iz SFRJ nikako nisu htele da doprinesu jačanju odbrambene moći zemlje.

Srbi ukrali sovjetske rakete

I MILOŠEVIĆ JE HTEO SVOJU HIROŠIMU

Ni Slobodan Milošević nije odoleo atomskom zovu, tvrdi Amir Pleho, član komisije vlade bivše SFRJ, koja se bavila nadzorom i distribucijom bojnih otrova i naoružanja.

Sredinom 1990, na početku mandata Mihaila Gorbačova, srpska obaveštajna služba na mađarsko-jugoslovenskoj granici dokopala se nekoliko raketnih glava sa nuklearnim punjenjem. Najverovatnije su ih kupili od moskovskih kolega, a možda i ukrali... Od tog materijala „Vinča“ je, na Miloševićev zahtev, htela da napravi bombu veličine one koja je bačena na Hirošimu i koja je odmah ubila 78.000 ljudi, a radijacija u toku narednih pet godina prouzrokovala još gotovo 200.000 smrti.

Ovaj projekat nije izveden do kraja, prema Plehu, jer zbog sankcija nije bio moguće nabaviti svu neophodnu opremu.