ћирилица / latinica

ISTINA O PADU KRAJINE I EVO KO JE KRIV ZA ETNIČKO ČIŠĆENJE SRBA U Hrvatskoj zločinačkoj akciji „BLJESAK“!

Najveći krivac za akciju „Bljesak“ 1. i 2. maja 1995, kada je ubijeno ili nestalo 283 Srba i proterano oko 15.000, jeste tadašnji predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević, smatraju stručnjaci.

Dok jedni ocenjuju da je sve moglo biti sprečeno da je prihvatio ponuđeni plan države u državi Z4, dotle oficiri poput Veselina Šljivančanina smatraju da je tada moćna Vojska Jugoslavije mogla sprečiti „Bljesak“ da je imala takvo naređenje, a ne odbacuju ni mogućnost da je Milošević šurovao sa Tuđmanom.

Šljivančanin, koji je penzionisani srpski oficir, objašnjava da je „Bljesak“ mogao biti izbegnut da je državni vrh postupio drugačije.

– Nisam bio na političkim funkcijama, već vojnik i oficir, ali mislim da je tada Vojska Jugoslavije još uvek bila moćna i snažna, te da je verovatno mogla da učini da do te akcije ne dođe da je imala takvo naređenje tadašnjeg državnog vrha.

Istovremeno, možda su i postojali neki dogovori Miloševića i tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, to ne možemo znati.

Ali, svetski moćnici su to planirali i pomagali su i činili sve što su mogli kako bi Hrvati ostvarili svoje ciljeve – očistili svoju teritoriju od Srba – ističe Šljivančanin.

MOĆNI MENTORI

Dodatni problem, ističe, bio je i u samim srpskim redovima.

– Vladalo je veliko nejedinstvo među srpskim narodom, što je bio veliki problem jer su Hrvati, s druge strane, koliko god možda među sobom bili nesložni, imali isti nacionalni stav – smatra Šljivančanin.

Predsednik Dokumentacionog informativnog centra Veritas Savo Štrbac objašnjava za Srpski telegraf da je „Bljesak“ mogao biti izbegnut da je prihvaćen ponuđeni plan Z4.

– Hrvati su imali svoje mentore, imali su Nemačku, Vatikan… E, tu ja vidim Miloševićevu grešku, što se arogantno odnosio prema velikim silama i izigravao neku veličinu i na taj način odbio od Srbije Ameriku, pa i tradicionalne prijatelje Francusku, Englesku, a čak su i Rusi bili ljuti jer nismo prihvatili plan Z4 (pogledati okvir) – navodi Štrbac i podseća da je Hrvatska samo čekala povod da izvede akciju te da je već u decembru 1994. sve bilo pripremljeno za „Bljesak“.

POGREŠNI POTEZI

Da dobar deo odgovornosti za „Bljesak“ svakako snosi Milošević, smatra i Miodrag Linta, predsednik Saveza Srba iz regiona.

– Režim Slobodana Miloševića je trebalo da preduzme sve mere da do te akcije ne dođe. Istovremeno, deo odgovornosti snosi i međunarodna zajednica, koja nije poslala jasnu poruku Hrvatskoj da ima obavezu da poštuje činjenicu da je područje Republike Srpske Krajine bilo zaštićeno područje Ujedinjenih nacija i da Hrvatska nema pravo da krši rezoluciju UN jednostranim vojnim akcijama – istakao je Linta.

Plan Z4: Srbima puna autonomija

Plan Z4 je nudio Srbima u Krajini široku autonomiju unutar Republike Hrvatske. Krajina bi imala pravo na predsednika, parlament, vladu i sudove, ime, zastavu, grb, sopstveni novac, upotrebu jezika i pisma, pravo na sopstvene poreze, policiju, carinu i sklapanje međunarodnih ugovora.

Hrvatska vojska bi mogla da uđe u Krajinu samo na poziv krajiškog predsednika, hrvatski zakoni bi se sprovodili samo uz saglasnost Krajine, dok bi sporove između Krajine i Hrvatske rešavao poseban ustavni sud.

Episkop Lukijan: Pomoći niotkuda

Episkop slavonski Lukijan u izveštaju Saboru SPC o akciji „Bljesak“ napisao je između ostalog i ovo:

U ranim jutarnjim časovima 1. maja 1995. godine izvršile su snage Republike Hrvatske agresiju na Republiku Srpsku Krajinu na prostoru zapadne Slavonije.

Napad je izveden sa svih strana uz učešće tri puta jačih snaga (15.000 „zengi“) uz sadejstvo tenkova, artiljerije, pa čak i avijacije.

Naši su imali dva tenka i četiri topa. Iznenađenje je bilo tim veće jer su snage RH preuzele punktove UN i odatle napale, osim toga, Vlada RSK je ispoštovala sve odluke UN onako kako je naredio predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je stajao iza svih tih odluka.

Negde oko 10 časova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i čak ušli i oslobodili veći deo grada.

Vodile su se ulične borbe. Hrvati su se povlačili. Naši su očekivali pomoć u artiljeriji… Naši su dugo odolevali, ali pomoć nije stizala ni iz ostalih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli ne žaleći život za svoje najmilije.

Ali uzalud.