PROJEKAT „HITLER“ – Kako su London i Vašington napravili Treći rajh

Istoričari još uvek nisu usaglasili stavove o ovoj temi: neki veruju da su nacisti predstavljali tajni plan nemačkog Rajhsvera koji je podgrevao san o osveti zbog poraza u Prvom svetskom ratu, dok drugi dokazuju da su glavni sponzori firera bili nemački industrijalci.

Međutim, kada je na nirnberškom suđenju Jalmar Šaht, bivši predsednik Rajhsbanke i ministar ekonomije, predložio, pravde radi, da se na optuženičku klupu dovedu i oni koji su „odnegovali“ Treći rajh, pomenuvši pritom američke korporacije „Dženeral motors“ i „Ford“ ali takođe i Normana Montehjua koji je rukovodio Bankom Engleske, Amerikanci su sa njim odmah napravili dogovor, obećavši mu slobodu u zamenu za ćutanje. I Međunarodni vojni sud je u potpunosti oslobodio Šahta, uprkos protestima sovjetskih advokata.

Tajnu anglosaksonske pomoći Hitleru u početnoj fazi njegove partijske karijere odnela su u grob dva čoveka – neprimetan na prvi pogled švajcarski finansijer Vilhelm Gustlof (nije slučajno posle njegove smrti njegovo ime firer dao najvećoj nemačkoj krstarici), i Franc Švarc, blagajnik NSDAP (Nacional socijalističke nemačke radničke partije, prim. prev.).

Gustlofa, koji je ubijen 1936. u švajcarskom Davosu od strane nekog slabašnog studenta, Jalmar Šaht je nazivao „stalnim posrednikom“ između engleskih i američkih korporacija s jedne strane, i nacista s druge strane (po nekim podacima Gustlof je posredovao od 1925- 1929 godine). Što se tiče obergrupenfirera SS, Švarca, i on je umro ništa manje čudno od Gustlofa – trebalo je da ga 2. decembra 1947. godine oslobode iz filtracionog logora u Regenzburgu, ali general nije doživeo da izađe na slobodu. Doručkovao je, osetio slabost i posle sat i po vremena umro „zbog stomačnih problema“ – kako je napisano u lekarskom nalazu. U aprilu 1945 godine Švarc je u „Braon kući“, sedištu NSDAP (štab nacional socijalističke nemačke radničke partije u Minhenu), spalio svu finansijsku dokumentaciju koja bi mogla da iskompromituje predstavnike sila pobednica i zato je naivno očekivao blaži tretman.

Ali, bez obzira na to što su dva najvažnija svedoka zauvek zaćutala, nekim istoričarima je uspelo da dobiju svedočanstva o anglosaksonskom sponzorisanju Hitlera i njegovih sledbenika. Konkretno, Italijan Gvido Đakomo Preparata, koji je skoro dve decenije posvetio istraživanju povezanosti nacista sa poslovnim krugovima u Londonu i Vašingtonu, poimence je naveo one koji su “braon košuljaše” doveli na vlast:

“Ko je finansirao naciste od samog početka? Prema smešnoj priči koja je uporno nametana, nacisti su se sami finansirali sakupljanjem novca na mitinzima”. Dalje Preparata ubedljivo dokazuje: najveći deo novca nacističke partije bio je inostranog porekla. Prekookeanski finansijski klanovi Morgana i Rokfelera su preko banke Chase National na Vol stritu plasirali  akcije IG Farbenindustrie i niza drugih nemačkih fabrika hemije (kasnije je “dete” Krupa prešlo pod kontrolu Rokfelerovog Standard Oil-a) a preko banke Dillon&Rid, Vereinigte Stahlwerke Alfreda Tisena.

Preparata je pisao: ”Do 1933. godine, kada je postalo nepobitno da je kompanija AEGfinansirala Hitlera, 30% vrednosti akcija pripadalo je njenom američkom partneru General Electric.“ Na taj način „tokom 15 godina, od 1919. do 1933. anglosaksonska elita se aktivno mešala u nemačku politiku imajući nameru da stvori opskurni pokret koji bi se mogao iskoristiti kao pijun velike geopolitičke intrige. Engleska i Amerika nisu stvorile hitlerizam, ali su upravo one napravile uslove u kojima se jedino mogao pojaviti ovaj fenomen.” – smatra istoričar Preprata.

A evo šta je pisao nemački istoričar Joahim Fest, drugi istraživač finansijskih tokova koji su vodili ka Hitleru: “U jesen 1923. godine Hitler je otputovao u Cirih i vratio se otuda, kako se pričalo, “sa sandukom punim švajcarskih franaka i dolarskih novčanica”. Dakle, uoči pokušaja “puča u pivnici” neko je za budućeg firera izdvojio solidnu sumu u stranom novcu”.

Taj “neko”, po nekim podacima, bio je niko drugi do Ser Henri Deterding, direktor holandsko-engleskog koncerna Shell. On će i kasnije nastaviti da finansira Hitlera i to – preko Vilhelma Gustlofa. Zanimljivo je da sud u Minhenu, gde se sudilo pučistima, uspeo da dokaže samo to da je nacistička partija dobila za organizaciju pobune samo 20 hiljada dolara od industrijalaca iz Nirnberga. Ali, samo troškovi hitlerovih saradnika su procenjivani na na najmanje 20 puta veću sumu! Aprila 1924. godine Hitler je osuđen na 5 godina zatvora zbog izdaje države, ali već u decembru 1924. godine on izlazi na slobodu, kupuje vilu Berghof i počinje sa štampanjem ponovo pokrenutog lista Völkischer Beobachter (Narodni posmatrač). Postavlja se pitanje – na čiji račun?

Joahim Frost je pisao: ”Od 1924. godine finansijeri i industrijalci koji su bili simpatizeri Hitlera (Tisen, Fogler, Kirdorf i Šreder) tajno su davali nacistima značajne sume novca. Pritom su nacističke vođe jurišnika i stranački rukovodioci bili plaćeni u stranoj valuti”. Treba napomenuti da su Fogler i Šreder bili više američki nego nemački biznismeni, jer su svoje bogatstvo sticali pre svega preko okeana. Među Hitlerovim sponzorima bili su i drugi kontroverzni likovi – na primer direktor IG Farbenindustrie Maks Varburg koji je bio rođeni brat Pola Varburga, direktora Banke Federalnih rezervi iz Njujorka. Ili Karl Boš, koji je bio na čelu nemačkog ogranka kompanije Ford Motor.

I kako su onda nemački industrijalci mogli da požele dolazak Hitlera na vlast? Jer nacional-socijalisti su, ništa manje od boljševika, želeli da ograniče industrijalce!

Pošto smo već spominjali Forda, 1931. godine novinarka američkih novina Detroit News, koja je doputovala je u Nemačku da intervjuiše perspektivnog političara Adolfa Hitlera, sa iznenađenjem je na njegovom radnom stolu videla sliku njoj dobro poznatog čoveka – Henrija Forda. “On je moja inspiracija” – objasnio joj je Hitler. Ali Ford nije bio samo inspiracija glavnog naciste, već je bio i njegov velikodušni sponzor. Forda i Hitlera je spojio zajednički stav o antisemitizmu. Još početkom 20-ih godina “dedica Ford” je o svom trošku štampao i poslao u Nemačku polumilionski tiraž knjige “Protokoli sionskih mudraca”, a zatim i dve svoje knjige: “Svetsko jevrejstvo” i “Aktivnost Jevreja u Americi”. Krajem 20-ih i početkom 30-ih godina Ford je, prema nekim podacima, vrlo velikodušno podržavao NSDAP (nacional-socijalističku partiju nacista) o čemu su sačuvana pismena svedočanstva Franca Švarca, koji doduše nije naveo o kojim se konkretnim sumama radi. U znak zahvalnosti Hitler je nagradio Forda velikim krstom nemačkog orla, što je bio najviši orden rajha kojim je mogao biti odlikovan neki stranac. To se desilo 30. jula 1938. godine u Detroitu, na prazničnom ručku kome je prisustvovalo više od hiljadu i po najpoznatijih Amerikanaca. Orden je uručio nemački konzul. Kažu da je Ford bio toliko ganut da je čak plakao. Nakon toga je Ford preuzeo na sebe kompletno finansiranje hitlerovog projekta “narodni automobil” – njemu je na kraju i pripalo 100% deonica novoformiranog koncerna Volkswagen.

Veza između Forda i Hitlera je bila toliko jaka da se nije prekidala ni u vreme rata. U to vreme u Americi je bio donet poseban zakon kojim se zabranjuje svaka saradnja sa Hitlerovcima (Trading with the enemy act), ali za Forda izgleda taj zakon nije važio. 1940. Ford je odbio da pravi avionske motore za Englesku koja se borila protiv Nemačke, dok je istovremeno u gradu Poasi njegova nova fabrika počela sa proizvodnjom motora za nemačke avione. Fordove evropske fabrike su 1940. godine isporučile Hitleru 65 000 kamiona – i to besplatno! U okupiranoj Francuskoj fordova fabrika je nastavila da proizvodi kamione za Vermaht, dok je njegova druga fabrika u Alžiru kamionima i oklopnim vozilima snabdevala Hitlerovog generala Romela.

Još jedna značajna napomena: na kraju rata saveznički bombarderi su do temelja razorili nemački grad Keln. Nekim čudom (?) netaknuto je ostalo samo nekoliko Fordovih automobilskih fabrika. Bez obzira na to, Ford (i njegovi konkurenti iz General Motors-a) su od američke vlade dobili obeštećenje za štetu „koja je naneta njihovoj imovini na neprijateljskoj teritoriji”. Pritom, General Motors je bio vlasnik Opel-a, jednog od najvećih nemačkih proizvođača automobila koji su proizvodili vojne kamione modela “Blic” (munja). Na tim vozilima majstori su pravili po užasu poznate “gasvagene” – gasne komore na točkovima. Pred početak drugog svetskog rata, ukupna ulaganja američkih korporacija u nemačke filijale i predstavništva bili su oko 800 miliona dolara. Fordova ulaganja su procenjivana na 17,5 miliona, ulaganja Standard Oil-a (sada Exxon) na oko 120 miliona a General Motors-a na oko 35 miliona dolara.

Setite se epizode iz filma „Sedamnest momenata proleća”, gde se nacistički general Karl Bolf sreće sa šefom CIA Alenom Dalasom? Istoričari se često pitaju: zašto je predsednik Ruzvelt na separatne razgovore u Švajcarsku poslao baš Dalasa? Razlog za to je očigledan.

U januaru 1932. godine došlo je do susreta Hitlera sa britanskim finansijerom Normanom Montehjuom. Doktor istorijskih nauka i akademik vojnih nauka Jurij Rubcov smatra da je na tom sastanku “zaključen tajni dogovor o finansiranju NSDAP”. „Tom sastanku – piše Rubcov – prisustvovali su takođe i američki političari, braća Dalas, o čemu ne vole da govore njihovi biografi”. Jedan od braće Dalas je budući šef CIA Alen Dalas. Da li je moguća ova koincidencija? Kako tvrde neki istoričari, baš je Dalas lično kontrolisao sve finansijske tokove novca koji je stizao u rajh počevši od Hitlerove izborne kampanje 1930. godine. Polovinu kampanje je zapravo finansirao IG Farbenindustrie, koji je u to vreme bio pod kontrolom Rokfelerovog Standard Oil-a. Zato je Ruzvelt na tajne pregovore poslao baš Dalasa samo iz tog razloga što je njemu bolje nego ikom drugom bilo poznato ko od Amerikanaca koliko uložio u Hitlerovo uzdizanje na vlast i kasnije u ekonomski rast Trećeg rajha. Zašto je Dalas tako detaljno ispitivao generala Volfa o aktivama i zlatnim rezervama „nove nemačke vlasti”? Zbog toga što su mu dali zadatak da što pre „povrati” sve troškove!

fb reporter