Nekoliko starijih sveštenika iz Ostroga i meštana iz bliže okoline još jednom me je uverilo da pod ostroškim gredama ne postoji nikakva „ostroška pećina” u kojoj bi se lako moglo sakriti toliko blago i da govora nema ni o nekakvim konvojima kamiona sa dragocenostima i novcem, koji su tih dana, navodno, dovlačili blago u ovo svetilište.

Još jednom sam i tada čuo dobro poznate podatke šta je neko 1941. doneo i ostavio u Ostrogu, a šta, ko, kad i koliko odneo i razgrabio.

Pored ostalih izjava, dokumenata, napisa i svedočenja, o tome govori i jedan izveštaj tadašnjeg starešine manastira Ostrog, arhimandrita Leontija Mitrovića, od 28. februara 1948. godine, čiji se prepis nalazi u njegovom policijskom dosijeu, a original se čuva, kako stoji u napomeni šefa kabineta patrijarha srpskog Dušana Dožića, „u Komitetu za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ”.

Mitrović najpre još jednom precizira da je patrijarh srpski Gavrilo Dožić stigao u Ostrog 11. aprila 1941. godine, a kralj Petar Drugi dva dana kasnije, 13. aprila, i da je već sutradan napustio Ostrog:

- Dan-dva kasnije stiglo je nekoliko ličnosti iz njegove pratnje sa automobilima i tom prilikom dovezli su veću količinu dvorskih dragocenosti zapakovanih u 14 sanduka i kofera, a pored toga i jednu gvozdenu kasicu i jednu umetničku sliku od Rafaela. Pored toga, uprava manastira primila je na čuvanje od Narodne banke 10 sanduka zlata i deset vreća sa novčanicama od po 1.000 dinara - piše Mitrović i potom objašnjava kako je dva-tri dana pre dolaska Nemaca uspeo da zakopa šest sanduka državnog zlata, pomenutu dvorsku kasicu i dva kožna kofera dvorskih stvari (napominje da su jedan kofer morali otvoriti jer nije mogao stati u trap, a od stvari koje su se nalazile u njemu ističe „dve zlatne tacne od opštine grada Sofija, šoljice za kafu sa zlatnim postoljima, zlatni čajnik i sedefnu ogrlicu kraljičinu”, prim. B. S.).

U izveštaju je zatim sažeto opisan dolazak Nemaca u Ostrog 25. aprila 1941. godine, da su prvo uhapsili njega i oduzeli mu sve manastirske ključeve, zatim i patrijarha Gavrila i onda ih sve do podne, dok su izvršili detaljan pretres svih manastirskih prostorija, pod stražom držali u dvorištu konaka „po najvećem pljusku”:

- Tom prilikom pronašli su, pa odmah odneli četiri sanduka državnog zlata, svih petnaest vreća sa novčanicama, te 11 sanduka dvorskih stvari i sliku Rafaelovu (naglasio B. S.). U manastirskim podrumima našli su veliku količinu suvog mesa, 230 boca vina starog do 15 godina i drugih namirnica, pa su se jednim delom toga dobro počastili u samom manastiru, a mnogo toga su natovarili na automobile i odneli. Pored toga, odneli su iz manastirskih soba 12 pirotskih ćilima, koji su im se mnogo svideli.

Prema drugim podacima, Leontije Mitrović, Andrija i Petar Koprivica i Ljubo Krulj sakrili su dvorsko blago - oko 600 kilograma zlata i druge dragocenosti, a Nemci su odneli većinu zlata Narodne banke, najverovatnije šest ili sedam sanduka, odnosno oko 450 kilograma, zatim sav papirni novac koji su našli, kao i novac i dragocenosti Patrijaršije i patrijarha. Nesumnjivo je da Nemci nisu odneli svih deset sanduka zlata Narodne banke, čija se težina kretala od pedeset pet do sedamdeset kilograma.

Po svemu sudeći, barem tri sanduka je pre toga, uz znanje i saglasnost igumana Leontija, negde sklonio Petar Koprivica.

Bežeći iz Beograda početkom aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević poneo je sa sobom državni novac, umetnička dela, ali i tri najveće hrišćanske relikvije - ruku Svetog Jovana Krstitelja, ikonu Bogorodice Filermose i delove Časnog krsta. Najveći deo tog bogatstva, koji kralj nije mogao da ponese sa sobom, ostao je u manastiru Ostrog i okolini Nikšića, a za njega su se od tada borili mnogi. Od Italijana, Nemaca, četnika i partizana u Drugom svetskom ratu, preko komunističke vlasti, pa do današnjih Malteških vitezova i mnogih stranih sila. „Alo!” u nastavcima objavljuje delove jedne od najuzbudljivijih priča u našoj istoriji.