Ишћенко: Последња битка у земљи која нестаје

Није за украјинске експерте, новинаре и „интелигенцију мајдана“ била никаква тајна да су Виктора Јануковича свргавали корупционаши попут њега самог. Сви су у Украјини одлично знали да бојовници мајдана нису били заврбовани међу студентима Оксфорда нити међу људима са пет факултета који знају по четири страна језика, већ међу маргиналним нацистичким шљамом за који се политичка дискусија своди на убијање опонената.

Нису у Украјини ни за кога биле тајна ни мере које је Кијеву наметнула ЕУ, а које су уништавале њену економију и разориле животе милионима људи…

Запад је Украјини у прво време давао новац. То је за две године одложило неизбежни развој украјинске унутрашње ситуације и њеној државности обезбеђивало какву-такву осмишљеност. Док су према Кијеву текли долари и еври – у Украјини се одржавала стабилност. Али, од краја 2015. тај поток је почео да слаби, а до почетка 2017. Је потпуно пресушио.

Отада се убрзава сваљивање у грађански рат снага Мајдана и распада државе. Отада украјинска власт почиње и да признаје да је од самог почетка покушавала да минским споразумима обмане Русију, да Запад у све увлачи као саучесника и да и преко тога настоји да обнови пољуљано јединство између Европе и САД.

Украјински политичари се уопште не устручавају да једни друге оптужују да раде за руску шпијунажу и Путина, а притом знају да то изгледа гротескно. Јер, „руски агенти“ и након десетак таквих оптужби и даље остају на својим функцијама. У суштини, у Украјини више нема ни једне министарске или још више државне функције на којој није „руски агент“. Украјински државни систем достигао је управо тај ниво властите дегенерације.

Зато је, само са академске тачке гледишта, интересантна могућа победа неке од страна у последњој бици у Кијеву за власт у земљи која нестаје. Све је важно само ради правилног уношења у будуће уџбенике историје имена и броја последњих самопроглашених председника, броја сати њихове владавине и места у којима ће боравити.

Ти несрећни људи, који су погубили оријентацију у времену и простору, више не управљају догађајима већ догађаји, који се развијају мимо њихове воље, њима диктирају шта да раде. Ти људи више ништа не могу да промене. Они су неталентовано раскрчмили и свој последњи ресурс – поверење.

Систем се распада, а нема ничега што би га стабилизовало…

Факти