Gde će završiti srpski narod ako mu susedi i Velike sile ...

Piše: Čedomir Antić

Ratku Mladiću, generalu i načelniku generalštaba Vojske Republike Srpske, izrečena je prvostepena presuda Haškog tribunala. General je osuđen po svim osim jedne tačke optužnice, uključujući i genocid u Srebrenici. Dosuđena mu je kazna doživotnog zatvora.

Iako je ostalo da u drugostepenom postupku budu izrečene konačne presude generalu Mladiću i predsedniku Karadžiću, kao i da bude ponovljen postupak visokim funkcionerima Službe državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, Haški tribunal – Međunarodni sud za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi – uskoro završava sa radom i formalno se gasi.

Kakvo je nasleđe Haškog tribunala? Trebalo je da donese pravdu i pomirenje. Očigledno je da ih nije doneo. Treba samo pogledati statistike. Kažnjavao je uglavnom samo zločince čije su žrtve bile bošnjačke, albanske i hrvatske nacionalnosti.

Nije osudio niti jednog političara ili generala vojski koje su ubile hiljade srpskih civila. Licemerne tvrdnje bošnjačkih i hrvatskih nacionalista da su srpske žrtve bile najmanje, nevažne su kada znamo da su i prema njihovim umanjujućim procenama civilnih srpskih žrtava (uzgred šta bi bilo sa kažnjavanjem srebreničke tragedije da je neko bezočan počeo da razmatra šta su zaista civilne žrtve ? ), one brojem optužnica i presudama višestruko potcenjene.

Politički i vojni komandanti Bošnjaka i Hrvata nisu osuđivani i pored njihovih javnih priznanja, snimaka na licu mesta i činjenice da su oko njih već izgrađeni šovinistički i prema drugim nacijama agresivni mitovi. Sa nacionalnim pravosuđima je isti slučaj. Srpski sud za ratne zločine u 90% slučajeva osuđivao je optužene koji su srpske nacionalnosti.

Kada je u nekoliko prilika pokazao nameru da sudi, makar i neposrednim, izvršiocima zločina iz redova drugih nacionalnosti naišao je na jedinstveni otpor. Hrvatska premijerka je tako postala kuma izvesnom gospodinu Purdi tek kada ga je za ratne zločine optužio sud u Beogradu. O grčevitoj fizičkoj odbrani gđe. Florens Artman – za nepoštovanje suda na smešnih sedam dana zatvora osuđene bivše portparolke suda – od strane Majki Srebrenice, i da ne govorimo…

Šta se dogodilo sa velikom idejom da na međunarodnom nivou budu suđeni ratni zločini? Pošto je SAD i njeni saveznici ni u teoriji nisu želeli pretočenu u stalnu, globalnu ustanovu, univerzalnih ingenerencija: pretvorila se u oruđe njihove imperijalne politike.

Setimo se sličnog međunarodnog suda za Libiju koji nije uspeo čak ni da pridobije podršku neke od frakcija u toj podeljenoj zemlji, makar da mu isporuče nekog od Gadafijevih sinova… Rat u Siriji doveo je do ravnoteže snaga među suprotstavljenim velikim silama i međunarodno gonjenje protivnika SAD sada je za neko vreme onemogućeno.

Profesor Lahland odavno je primetio kako su u razdoblju kratkotrajnijem od jedne decenije, SAD i saveznici na primeru Slobodana Miloševića uspeli da naprave presedan. Većina šefova država u istoriji izvedena je pred sudove upravo tokom prvih deset godina 21. veka, a uzeto je u obzir viševekovno razdoblje evropske istorije, još od sredine 17. veka i suđenja engleskom kralju Čarlsu Prvom Stjuartu.

Kako posle svega da u Srbiji neko razume i solidariše se žrtvama zločina u Srebrenici, koji je nesumnjivo najveći zločin u ratovima iz devedesetih godina, kada Haški tribunal ne samo da nije imao razumevanja za srpske žrtve, već presuđuje za ubistvo „nekoliko hiljada“ ljudi?

Haški tribunal već decenijama učestvuje u građenju mučeničkog nacionalnog mita Bošnjaka, Albanaca i Hrvata. Utemeljenom sistematičnije nego što je slučaj sa srpskim mitom mučeništva iz Drugog svetskog rata kome su u Hagu toliko zamerali i u njemu videli uzrok svemu.

Umesto da žrtve i zločinci budu precizno identifikovani i kažnjeni, mi danas slušamo o krivici Srbije, o tome kako „Bošnjaci nisu izvršili genocid u Šapcu“ (a Srbija valjda nema pravo da brine o Srbima izvan njenih granica čak ni kada žive zajedno u Jugoslaviji) i o nastavku gencidne politike Beograda.

Dakle, to što Haški sud iz nekih razloga, koji ponovo nisu imali veze sa bilo čim drugim osim sa interesima SAD, za zločine u BiH nije osudio niti jednog oficira ili političara iz Srbije, ništa ne znači bošnjačkim šovinistima koji preovlađuju u sarajevskoj nomenklaturi. Pravda i međunarodni sud za njih očigledno nisu ništa više od sredstva da ratni ishod bude izmenjen u miru ili novom ratu.

Dokle ćemo stići, mi narodi jugoslovenskih država, ako i međunarodni sud doprinosi nepravdi i podelama? Kakva je naša budućnost ako je važnija velikobošnjačka država ili uspeh u opkoljavanju Ruske Federacije, od pravde u slučaju zločina prema sunarodnicima ili štićenicima onih koji danas zloupotrebljavaju odlazeći Haški tribunal?

Gde će završiti srpski narod ako mu susedi i Velike sile, koje su mu vekovima bile uzor i saveznice, stavljaju u izbor da prihvati šovinističku politiku novonastajućih nacija kao sopstvenu ili da i sâm pođe tim putem, negira zločine i slavi ne samo svoje borce za slobodu već i one koje bi svaki sud osudio za ratne zločine?

Napredni klub