Mnogobrojni skandali sadašnje vlasti imaju jedan zajednički imenitelj

Piše: Čedomir Antić

Moderna demokratska država počiva na konsenzualnom poverenju u demokratske ustanove i procedure. Predsednički izbori iz 2017. i skupštinski izbori iz 2016. godine probudili su sumnju dela javnosti u njih.

Mnogobrojni skandali sadašnje vlasti imaju jedan zajednički imenitelj – prezriv odnos prema institucijama srpske države i zaboravni nemar prema istini. Najveći problem afera „Savamala“, „Helikopter“, „Napad na premijerovog brata“, „Tetka“, „Doktorati“… Nisu sami ti događaji, već ono što im je usledilo. Dani, meseci i godine nekažnjenog izbegavanja ili obmanjivanja pokazali su da u Srbiji nema demokratske države, javnosti ni nezavisnih sudskih i drugih ustanova. Zato nije čudno što se demokratska opozicija ujedinila oko zahteva koji je za moderne demokratske države donekle neočekivan i neuobičajen. Veliki broj opozicionih stranaka objedinjen je u nastojanju da na sledećim izborima u Srbiji bude prisutna posmatračka misija OEBS-a sa punim mandatom.

Većina opozicionih parlamentarnih i aktivnih vanparlamentarnih stranaka stala je iza ovog zahteva svesna da tako ne brani sebe niti pridobija glasove. Vlast SNS i saveznika odavno je patriotizam predstavila kao sopstvenu franšizu. Baš kao u Egiptu maršala Sisija i u Srbiji najbolji američki prijatelji vode stalne kampanje protiv SAD i NATO-a. Oni kojima je Brisel unapred čestitao izbornu pobedu, a bivši ambasadori kreirali kampanje, kojima su podrška i razumevanje bili upućivani kako bi Briselskim sporazumom omogućili uključivanje Severnog Kosova u sastav tuđinskog ustavnog poretka i praktično bezuslovno stvaranje unitarne albanske države pod nazivom „Republika Kosovo“, danas svoje protivnike nazivaju stranim agentima i prevratnicima. U zemlji gde je pre dve decenije sa parolom „I Srbija i svet“ za predsednika izabran čovek koji će ubrzo povesti zemlju u rat sa pola sveta, takvo dvojstvo je i moguće i očekivano. Tokom proteklih godina upravo su populizam, podrška iz inostranstva i samovlašće vlada Aleksandra Vučića omogućili postavljanje temelja nekog budućeg autoritarnog režima. Nepotrebno je detaljno dokazivati rečeno. Pored incidenata na izborima, propusta i neravnopravnosti učesnika tu je i klima u društvu i potpuno nov manir i rečnik medija, posebno onih režimskih glasogovornika koji su i privatni i paradržavni… Tokom proteklih godina postepeno su promenjeni odnosi na političkoj sceni i sa njima čitava retorika… Možemo samo sa strepnjom da pomišljamo šta je sledeće…

Odluka pojedinih stranaka da odbace svrstavanje sa većinom opozicije potpuno je legitimna ali je i nelogična i suštinski nemoralna. Partije kakve su LDP, LSV i DSS već godinama predstavljaju režimsku, dvorsku opoziciju. O SRS i da ne govorimo, pošto ona nije ni stranka niti je opoziciona. Političke veze svih tih stranaka sa SNS-ovom vlašću i loše prikriveno savezništvo sa vlastima vremenom su počeli da ih čine delom režima. Čedomir Jovanović našao se pozvan da brani dostojanstvo naše demokratije i ukazuje da nije bilo većih, zvaničnih prigovora na prethodne izbore. Jovanović je posvetio veći deo svog političkog rada nastojanju da Srbiju uključi i utopi u Evropsku uniju. U cilju velikog modernizacijskog iskoraka jastrebovi iz njegove partije su tvrdili da su spremni čak i da plate cenu „nestanka Srba“. Ako je već evropsko zakonodavstvo iznad srpskog i ako su već srpske žrtve nebitne u odnosu na žrtve drugih naroda, odakle onda podozrenje prema OEBS-u? Reč je o panevropskoj organizaciji koju su poštovali čak i totalitarni režim SFRJ i autoritarni Milošević. I vlast bi trebalo da prihvati zahtev opozicije, ukoliko naravno, nema šta da krije… Argument prema kom Srbija gubi suverenitet ukoliko OEBS-ova misija dođe i podsećanje na Vilijema Vokera i naoružane „verifikatore“ koji su bili predhodnica napada Severnoatlantskog saveza na Srbiju gubi smisao u novim okolnostima nastalim u Evropi tokom protekle decenije.

Verujem da ni samoj vlasti nije u interesu da monopolizuje politički život i marginalizuje opoziciju. Cena takve, za Aleksandra Vučića duboko verujem, životne težnje, nesumnjivo je propadanje demokratskih ustanova i opadanje srpske državne ideje. Nama treba novo narodno jedinstvo i istinski dijalog, a ne neprekidna izborna kampanja i podređivanje države jednoj partiji, a nacije jednom pojedincu. Veštačko ujedinjenje opozicije oko političkog programa je nepotrebno i nemoguće, ali nastojanje Narodne stranke Vuka Jeremića i PSG Saše Jankovića da oko demokratskih načela objedine istinsku opoziciju nije samo put ka dvopartizmu, već i odbrana ugrožene demokratije.

Napredni klub