Zamrznuti stanje, a ne konflikt

Zabrinjava što Srbiji još ne pada na pamet da postupi po Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu, iako bi stavljanje Briselskog sporazuma van snage bilo i ozbiljno upozorenje organima tzv. Kosova da preuzete obaveze ispunjavaju

Predsednik republike nedavno je u Narodnoj skupštini izjavio da postoje dva pristupa rešavanju kosmetskog problema: zamrznuti konflikt i normalna situacija. Prvi vodi u katastrofu, a drugi prema kompromisu.

Zamrznuti konflikt odista nije dobro rešenje, jer reč „konflikt” znači: sukob, sudar, borbu, svađu. Ali, zamrznuto stanje – jeste, ukoliko bi se odnosilo na situaciju koja nastane ispunjenjem pravnoobavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između države Srbije i surogat-države Kosovo. Pošto su strane u konfliktu pristale na normalizaciju, zaključenje sporazuma nije buduća neizvesna okolnost, već obaveza jedne strane prema drugoj i obe strane prema Evropskoj uniji.

Umesto da obavezu zaključenja sporazuma o normalizaciji razumemo kako doslovno glasi, sve je češće nepotrebno vezujemo za priznanje samoproklamovane države Kosovo. Dok u Ustavu piše da je teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva, priznanje je nemoguća opcija. Ali, pošto piše i da se Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija posebnim zakonom, koji se donosi u postupku za promenu Ustava, može urediti kao suštinska autonomija, a ona podrazumeva najšira ovlašćenja njenih organa u vršenju vlasti, eto prilike za razumnu kreaciju sveobuhvatne normalizacije koju Evropska unija očekuje. Međutim, ni ona ne bi mogla biti bezobalna, pošto srpska strana mora poštovati ne samo vlastiti Ustav, nego i Rezoluciju Saveta bezbednosti OUN 1244.

Proces normalizacije otpočeo je još 19. aprila 2013. godine, kada je u Briselu zaključen Prvi sporazum o principima normalizacije (dalje: Briselski sporazum). Tim sporazumom Srbija je pristala da se njena policija, njena javna tužilaštva i njeni sudovi integrišu u jedinstvene organe tzv. Kosova u skladu sa kosovskim zakonima, kao i da se izbori u četiri severne opštine raspisuju i sprovode po kosovskim zakonima, dok je tzv. Kosovo preuzelo obavezu da formira Zajednicu srpskih opština. Srpska strana je ispunila sve svoje obaveze. Druga strana nije ispunila jednu jedinu, pa Zajednice srpskih opština nema ni posle šest godina od zaključenja Briselskog sporazuma. Zbog višegodišnje docnje u ispunjenju te obaveze, Srbiji stoji na raspolaganju mogućnost raskida Briselskog sporazuma na osnovu člana 60. Bečke konvencije o ugovornom pravu, ratifikovane još 1990. godine. Ako tu mogućnost iskoristi, položaj policije, javnih tužilaštava i sudova bio bi vraćen u ranije stanje, dok bi se izbori u četiri severne opštine opet raspisivali i sprovodili po propisima Srbije. Time bi bio namiren i Ustav Srbije, koji je zaključenjem Briselskog sporazuma drastično narušen. Ovako revidirano stanje konflikta moralo bi biti polazna osnova i u pregovorima radi zaključenja pravnoobavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između države Srbije i surogat-države Kosova. Zabrinjava, međutim, što Srbiji još ne pada na pamet da postupi po Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu, iako bi stavljanje van snage Briselskog sporazuma bilo i ozbiljno upozorenje organima tzv. Kosova da preuzete obaveze ispunjavaju. Bez tog uslova do normalizacije odnosa neće doći, čak i ako sporazum bude zaključen. Toga treba da bude svesna i Evropska unija, koja nije bila na potrebnom nivou ni kao koordinator sporazumevanja, ni kao garant ispunjenja preuzetih obaveza.

Ukoliko sporazum o normalizaciji odnosa bude zaključen i ukoliko preuzete obaveze budu u celini ispunjene, tek će tada nastati stanje podesno da bude zamrznuto do konačnog rešenja kosmetskog problema pred Savetom bezbednosti OUN. Amin.

Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji